RUKE

Ruke drže kožu  niz koju se sulja jedan od autoportreta Vlada grofa nestvorenog viteza tame.

On operiše nežno svlačeći sa sebe sa sebe sa sebe trista koža od kojih ni jedna nije prava. U svaku pogleda i kaže, to nisam ja, to sam ja stvorio. I skida dalje. Pretvara se da neće naići na još dela počinjenih u njegovo ime. Pokušava da ne bude zapanjen onim što je izmislio, da prođe između privlačnosti i odbojnosti.

Keze mu se sopstvene bale pocurele na istine i laži koje je svakoj od koža servirao na panju. 

U svako lice dahće mu pitanje o tome da li je ipak trebalo da  prizna i noć nedelja na ponedeljak, kada je posle mirijadu godina zakasnila na striktno dogovoreni sastanak, u ponoć, njegova  omiljena žrtva. Pojavila se u ne belom, spokojno čupkajući latice čas bele, čas crvene ruže.  Posle njegovog konačnog ujeda stigla je još samo da mu u uvređeno uvo izdahne.

Ni senka

Ni ogledalo

Ni prašina

Volim da padam. Onako, opustim se i padnem. Ili samo iscurim, suljam se niz nekog i on me onda premeće. Taj ne mora da bude jak, sme i da me ispusti. Kad me ispusti, padnemo zajedno.

Uradim to iznenada, prosto se sručim i sve bude u redu. Sa jednim stalno padam i curim, onda se pravimo da se jebemo, sve kobajagi, one pokrete  pravimo. Ja se smejem, jer se stidim. To bude bolje od pravog jebanja.

Imam ih još nekoliko i još nekoliko žena za energetski ples, padanje i klimatanje. Iznenada, neplanirano, to se samo dogodi, postanemo  ludi, u zanosu, van sebe. To se prekine kad se oduševimo što se sve dogodilo. Ta misao učini da bude kraj i uvek se pitam šta bi još bilo da nije prestalo. I ko će se još pojaviti. I može li se zauvek tako plesati, bez zazora.

Kad se razdvojimo, kao da ništa nije bilo. Sve opet bude obično.

LOVELESS

Položi

ruke

na mesta

obeležena

strahom

od napada

balave

ljubavi.

Legni mi

na leđa.

Leđima mi

grbu

zdrobi,

promeni.

Miluj me

kao što

miluješ

mačku,

kao da sam

krznena,

da zaspim.

Nahrani me

zrnevljem

s jezika.

Grli me

kad ne znam,

oklembešena.

Učini

da se pretvorim

da nisam.

Priča Vladislava Radaka, “Ljubav je tako sama, a tako puna sveta”, objavljena je u listu jedne osnovne škole u junu 2002. godine.  Kasnije sam je se uvek sećala kao pesme. Bila sam ganuta do suza tada kada sam je čitala jer sam osetila da to nije samo priča o prvoj ljubavi, već da se tu dogodilo neko naročito otvararanje, prepuštanje, u kome nema straha, nema borbe, nema tela, nema zvuka… nema razlike između nas i drugog… Tome želimo da se vratimo, u to da utonemo, da se skroz prostremo. I da to bude zauvek.

 Priču sam prekucala iz Vuka koji još uvek svetli u mojoj fioci, sačuvala neke simpatične greške i sada stavljam na svoj blog  kao čestitku Vladislavu na osvojenoj nagradi za film Plavi kamion. Volela bih i da nas inspiriše da se setimo naših prvih ljubavi  i da se ponovo otvorimo, zaljubimo, predamo. To se već miriše u vazduhu. Neke su se već zaljubile, neki će sutra, neke su odlučile da se to dogodi uskoro….

 Ja se dečaka u koga sam se zaljubila sa šest godina setim svaki put kada unosim pasvord za svoj gmail. I jedne slike. Dolazim ponovo u grad u kom sam rođena, potražim dečaka iz moje ulice i odlazimo na breg mog detinjstva. Dugo sedimo na zemlji, iznad kanala, naizmenično pucamo u banderu iz vazdušne puške i ćutimo do rastanka. Evo i sada, kao i svaki put dok tipkam svoj pasvord, iz mene spontano potekne: “Volim te M… V……”, i, “Gde li si sad?”

 Pre mnogo godina, bila sam na nekoj izlozbi čudnoj po tome što je, osim instalacija po prostoru i poda prekrivenog slamom, po zidovima bilo okačeno mnoštvo privatnih beleški, pisama…Na jednom papiriću je pisalo, tačno se sećam: “Sanjala sam mladića koga sam nekada volela. U snu se čudim zašto ga više ne volim na javi.” Od tada je jedan od mojih najvažnijih životnih zadataka postalo to, da zavolim ljude jednog po jednog, dok ih ne zavolim sve, pa makar to bilo u nekom drugom životu. Ponekad mi uspe da nastavim da volim nekog ko mene ne voli ili me nije ni voleo, ponekad ne. Al nije to neko silno voljenje, nego onako tiho. To je osećaj da mi je neko u srcu i  da će tu ostati, da nema rastanka. Prva osoba za koju sam svesno osetila da se to dogodilo, bio je jedan moj prijatelj. Tada je nastala pesma.

Telo si moga tela
Duša moje duše
Od moje tvari stvoren
Mnome
U meni počivaš

Ljubav je tako sama, a tako puna sveta

                                                 ’’Duga je dobar znak’’

                                               G. Stojković

Čovek. Šta je to čovek? Materija? Duh? Nešto više. Ljubav. Magla. Da li je to magija? Magija koja povezuje duše.

Lagano, kroz paučinasti, meki sjaj, pokušavam da je vidim. Da, to je ona. Nežno pokuđavam da joj dodirnem zlatnu kosu, čelo... Da li da je nešto pitam? Da li me čuje oseća? Hteo sam da je poljubim. Nemoguće. Moje telo stoji ukočeno, mirno, strpljivo...

Ne mogu da se pomerim, da otvorim usta...

Soba se još jedanput zavrti oko mene. Luster opet onaj stari. Kao da me gleda, smeši se, namiguje: ’’Danas je tvoj dan.’’

Duša mi je laka, nije više teret. Razmišljao sam: opet isti san.

Snovi, samo snovi. Čovek koji je zaljubljen sanja, mašta, piše pesme...

Ponovo žmurim. Skoncentrisao sam se: ’’Vladislave, od danas se više ne sećaš batina, ružnih trenutaka, lošeg života...Nema ničega. Samo jing i jang.’’

Osećao sam se mnogo bolje, pročišćen. Osećao sam se kao samuraj. Samuraju ne može niko ništa. Ne može da mu uzme dušu, da mu zarobi misli. Samo jing i jang.  
Ustao sam. Kroz prozor jako, jako kao ova magija sveta, prodirala je duga. Nebo i duga. More i dragulj. Lagano pritiskam prostor kao da hoću nju da dodirnem.

„Samo jedna osoba je
Vredna da zna sve što ja,
Da bude pored mene tu,
Život bih dao za nju...“

Muzika. Magija. Svetlo. Stop. Muzike je nestalo. Nestalo je magije.

Tata je stajao na vratima sa starim, dobro poznatim licem. Nema veze. Nisam ga se plašio. On nije sa ovoga sveta.

Kao da sam ga pitao: „Znaš li šta je ljubav? Kako izgleda?“

Slušajući prekore, lagano sam seo za sto i otvorio knjigu iz istorije. Prekori. Ha! Smešno. Više ne ostavljaju duboke zareza na srcu. Kao nož. Ledeno.

Shvatio sam da više niko nema uticaja na mene. Niko. Samo ljubav.

Pošto se kuća malo umirila, počeo sam da učim. Ne, pred očima nije knjiga. Njeno lice. Samo to. Koncentracija. Oči. Nebesko plavetnilo. More. Lagano krenuh do izlaznih vrata. Srce mi je lako. Let. Kao da mi noge ne dodiruju zemlju. Nema zvuka. Polako otvaram vrata. Ništa. Nema zvuka. Izlazim iz stana. Polagano...

Park. Cveće. Prolećni mirisi. Sve je tu. Ali i nije. Jing i jang. Dragulj je tu. Mogu da je dodirnem. Da je volim. Da joj šapućem na uvo.

Mogu da joj kažem da volim njene oči. Plavetnilo se spustilo na moje srce. Slatki talog.

Čuješ li me? Da li me voliš? Lepa si. Znaš li?

Ljudi su tu. Šetaju. Ali i nisu. Jednim pokretom oni nestaju.

Plavetnilo. Mirisi. Magla. Opijum. Ne borim se više sa sobom. Na talasima. Sve je mirno, tiho.

Želim da je poljubim. Sve je bliži taj dodir. Lagani udar struje. Opet talasi. Zanos.

Plavetnilo. Magla. Na nebu je mesec. Full moon.

Ona je tu. Pored mene. Priča mi. Opija me. Voli me. Nije bitno koliko je sati. Veruj mi. Veruju mi plave oči. Ništa ne brini. Zaustavio sam vreme.

Samuraj. Sve mogu.

Pravoslavne sam vere. Nemam telo. Ne treba mi. Opet smo sami. Sami na svetu.

Opet magla, svetla, pučina, talasi... Ne borim se više u njenom zagrljaju. Padam, padam duboko kao u san. Ipak, to nije san. Java. Jing i Jang.

„Pisanje je najveća zabava koju čovek može sebi da priušti.“  Teri Pračet

                                   Vladislav Radak VIII 2

Nagost je kulturna, a ne prirodna pojava...

Temelj kulture (u opoziciji prema prirodi) jeste identifikovanje nagosti za razliku od bivanja obučenim...

                      Lešek Kolakovski

Mama, ko je to odredio da je sramota da čovek ide go... i da mu se vidi kurac?

                                                    dečak

Da li

Poznaješ

Priču

O tebi

Koja nenapisana leži

Pod prašinom

Tuge

Nataložene

Čekanjem

Da

Odglumis

Opet

Ljubav

Da bi

Zario

Svoje meso u

Moje

Sokovi

Nenapojeni

Bubriće

Posle bekstva

Koje sledi

Tragove

Mirisa

Mog

Parfema

Koji se dopao

Dečaku

Što me obljubio

U ćošku

A da nije

Povredio

Moju misao

Više

Ljubavi

I sklada

Za onoliko

Koliko je trajala muzika

Plesu

Nije potrebna penetracija

Orgazam prvog dodira

Neće prestati

Nikada

Prirodno prihvatanje. Grunule su joj suze kada je ugledala 6 propustljivih  linija, heksagram o kome je najrađe meditirala. Dole zemlja, gore zemlja. Pasivno, žensko, majčinsko,  prijemčivo, noć, hladno, meko, vlažno, zima, hlad. Zemlja dole, zemlja gore. Sva napetost i strah su počeli da cure, odlazili su sa suzama i u njeno telo se useljavao mir i tiha tuga. Znači, to je to i nema nikakve zabune. Evo, tu je i pokretna linija na dnu. “Ukoliko se dobro pogleda, već sada se mogu nazreti prvi znaci truljenja i opadanja. Potpuni raspad nije daleko. Pripremite se za predstojeću promenu.”, govorio je tekst povezan sa ovom linijom.

Ujutru je ustala, otišla na kliniku i kada joj je doktor pokazao na stolicu samo je podigla dlan prema njemu kao da ga zaustavlja i  rekla: “Molim vas, recite mi samo koliko, koliko još imam vremena?” Doktoru je laknulo što ne mora da uvija i pogađa koliko sme da bude otvoren i samo je rekao: “Oko mesec dana…najviše” “Hvala”, pružila mu je ruku i izašla na ulicu.

Ovakva magla dugo nije bila u Beogradu, sve je bilo lepljivo i gusto a gar je mogao da se žvaće. Pa i vreme je da zahladni, ceo novembar je bio tako topao. Grad je bio umotan u beli oblak koji je sakrivao njegovu haotičnost i nered. Prošetala je do pijace. Gle, do juče je pijaca bila kao da je proleće, salata, rotkvice, mladi luk, tikvice, nema šta nema. Sada je bila pusta, samo na po nekoj tezgi je bilo povrća, jadnog i promrzlog.“Šta je sad ovo”, pitala je seljaka kod koga često kupuje, “samo kupus i kelj, kako to odjednom?” “Nije odjednom, gospođo. Pala je slana noćas, sve je oprljila, ne može večno da traje proleće. Uskoro će i sneg. Dobro je što je i ovoliko bilo toplo.”

Tati će biti mnogo teško. Kako da mu to saopštim? Da li da mu vratim njegove reči kojima nas je tešio kad god bi bili suočeni sa  smrću ili kada bi brinuli zbog njegovog zdravlja. “ Đeco, mora se umirat”, ili “Đeco, čovek čim se rodi, on polako počne da umire.” Ili da upotrebim neku metaforu, kao Ikju, učitelj zena, koji je kada je bio dečak i polomio skupocenu šoljicu za čaj, da ga njegov učitelj ne bi grdio, sakrio šoljicu iza leđa i pitao učitelja: “Zašto ljudi moraju da umru,” a ovaj mu je odgovorio “To je prirodno, sve mora da umre i sve ima svoj vek”, na šta mu je Ikju pokazao slomljenu šoljicu i rekao: “Bilo je vreme za tvoju šoljicu da umre.”

Najgore je za tatu, razmišljala je i stalno su joj se vraćale slike kineske mudrosti, na koju se oslanjala toliko u životu. Zen priče su joj neprekidno prolazile kroz glavu. Pade joj na pamet ona o bogatašu koji je zamolio Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove porodice što bi moglo da se prenosi sa generacije na generaciju, a ovaj napisa, “Otac umire, sin umire, unuk umire” na šta se bogataš strašno naljutio, pa mu je mudri čovek objasnio kako bi i njemu i njegovom sinu prepuklo srce kada bi unuk umro pre njih i kako je istinska sreća prirodan ljudski tok života i smrti.

Kupila je samo kupus sa kojim i tako nije znala šta će da radi, niti je volela da ga jede, ali najednom joj se ponovo toliko plakalo pri pomisli na njenog uvek raspoloženog oca, da je rešila da uzme makar šta i ode kući. Još je bilo rano, otključala je vrata, deca su još spavala. A dečaci, momci? Ni sama nije mogla da shvati zašto zbog njih nije toliko brinula koliko zbog oca. Bila je svesna predstojećeg rastanka, a kroz glavu su joj letele misli o njihovom životu bez nje. Malo se stidela same sebe zbog toga, ali jednostavno, osećala je da će ih njena smrt trgnuti iz njihove uljuljkanosti i razmaženosti tako karakteristične za dečake. Koga će pitati gde su mi čarape, gde mi je ovo, gde mi je ono? Možda će naučiti koji put pređe prljava košulja bačena na pod dok stigne čista i ispeglana u orman. U njihovoj sobi vladao je totalni nered, razbacane stvari po stolicama, nabačena garderoba preko stonog fudbala koji nikako nisu dozvoljavali da se pokloni nekom mlađem detetu. Spavaju, bezazleni dečaci. Prolaze joj kroz glavu reči pesnika izgovorene na grobu majke: “Ne zna šta je studen, onaj koji nije poljubio mrtvu majku u čelo.”Suze su opet počele da liju i sećanja na sve smrti kojima je bila blizu, letele su njenim umom. Slika posete Draganu u bolnici pre mnogo godina.  Tražio je da ga izmasira jer ga je sve bolelo od ležanja, bio je sama kost i koža, trudila se da mu ugodi, a on ni u tim poslednjim časovima nije izgubio onu svoju crtu nestrpljivog i zadrtog čoveka. Čak i izraz na licu mu je bio tvrd i vilice stisnute kao u momentima kad je bio zdrav i kada nešto nije bilo po njegovoj volji.  Tražio je da mu sat visi na stalku za infuziju  i svaki čas je pitao: “Koliko je sati? Koliko je sati?” Umro je dvadeset minuta nakon što je ona izašla iz bolnice i sada se sećala kako tada nije bila svesna da ga vidi poslednji put.

Valjda neću početi opsesivno da brojim minute preostalog vremena, sada mi se pruža prilika da jednom u životu budem sa sobom i svojim vremenom potpuno spojena, pomislila je. Kako piše u Ji-u. Budi postojana kao kobila. Da, kao kobila. Šta piše kod Vilhelma, kako glasi tekst linije? “When there is hoarfrost underfoot, solid ice is not far off.” Inje pod nogama najavljuje dolazak pravog leda.

Prirodno prihvatanje, The Receptive. U koji heksagram prelazi onaj koji je dobila, kada donja pokretna linija pređe u čvrstu? To sinoć nije imala snage da pogleda. Return (The turning point). Tekst joj je komplikovan na engleskom. Vraća se na njenu omiljenu verziju da pogleda i bila je dovoljna samo prva rečenica. “Posle dugog perioda stagnacije vi se ponovo Vraćate na početak novog životnog ciklusa.”  

Kraljica majka

Sedela je kao sirena u svojoj visokoj stolici. Glava joj je bila uzdignuta i okrenuta u stranu. Smirena, skoncentrisana, uzvišena, veličanstvena, moćna. U desnoj ruci držala je buket lotosovih cvetova sa dugačkim drškama, a leva je bila u položaju kao da drži bebu u naručju. Put kojim je trebalo proći do nje vodio je najpre kroz uzan, mračan hodnik. Dečak je tapkao po tami pipajući zidove sa strane i odjednom se našao u bljestavo osvetljenoj, prostranoj, dugačkoj sobi. Negde na pola puta prostor je bio vizuelno presečen ozidkom koji se spuštao sa plafona niz zidove sa strane, odakle se po podu nastavljao u uski vodeni kanal pravilnog oblika.  Na sredini se nalazio prolaz koji je delio kanal na dva dela.  

 Ugledao ju je u dnu prostorije kako se ljubazno osmehuje.

Dečak se smestio na jastuk na podu daleko ispred kanala.

     -   Ćao ljubavi. Kako je bilo u školi?

-         Kako misliš, kako je bilo? Bilo je obično.

-         Pa dobro, šta ste radili danas?

-         Ništa.

-         Kako misliš ništa, sigurno ste nešto radili? Jesi li nešto odgovarao?

-         Nemoj da smaraš.

-         Ne smaram, nego te lepo pitam. Jesi li dobio neku ocenu danas?

-         Dobio sam keca iz biologije.

-         Znači morao si da dobiješ keca iz biologije. Jesam li ti ja rekla da će garantovano pitati biologiju i da se spremiš. Jel’ mogu ja tebe nekad nešto da naučim? Što me jednom u životu ne poslušaš? Znaš šta me nervira strašno? Nervira me što se buniš za bilo šta što ti kažem. I najmanju stvar ti je teško da samo uzmeš i uradiš. Ajde, dođi sad kod mame da se dogovorimo. Znaš kako se sekiram. Hajde dođi. Dođi kod mame.

Dečak se ne pomera.

-         Dođi.

     Dečak se ne pomera.

-         Dođi ovamo.

Dečak se ne pomera.  

-         Dođi kad ti lepo kažem, samo dođi.

Dečak se ne pomera.

-         Dođi, dođi, dođi kad ti govorim!

 Njena kosa se pretvara u zmije, a njen sjajni rep počinje da palaca po podu.

-         Hoćeš li već jednom doći ili nećeš?

Dečak se ne pomera. Njeno telo postaje ogromno, ona se baca sa prestola i gamiže po podu, praćakne se jednom u vodenom kanalu i ustremi se na dečaka.

-         Zašto samo ne dođeš kad te zovem, zašto samo ne poslušaš,- ponavljala je šibajući ga lokvanjima, dok je on zaklanjao glavu i branio se laktovima. – Zašto samo ne dođeš, zašto? Kosti su im se sudarale. Na kraju, mlatnula ga je repom nekoliko puta dok je on stiskao usne.

Dovukla se nazad, do podnožja svoje visoke stolice i počela da jeca:

-     Ja sam te rodila, ja sam te rodila…